Моје бебе

 

katalog-2016-fedras-pdf_page_08   

Маргарет Мејо (Margaret Mayo), америчка глумица, драмски писац и сценариста, рођена је 1882. године као Лилијан Елизабет Слатен на породичној фарми у Илиноису. Након похађања неколико женских школа сели се у Њујорк ради остваривања глумачке каријере, где и узима своје уметничко име. Успешно је играла у просеку једну представу годишње. Када се удала за Едгара Селвина, такође глумца, 1901. године, почела је и њена списатељска каријера. Најчешће је радила адаптације романа, али је остала упамћена по оригиналним комадима попут Поли из циркуса  (Polly of the Circus, 1907), Moje бебе (Baby mine, 1910) и Кревети за једног (Twin beds, 1914). Своје комаде је адаптирала и за неми филм, а неки су били екранозовани више пута. Сматрала је да је публику најлакше задржати тако што ће је изненадити и шокирати, па је у писању бирала лаке комедиографске жанрове попут заплета, али у вези са савременим друштвеним ситуацијама и проблемима. Касније се све више интересовала за спиритуални свет, о коме је и писала у комаду Женски свет (Women’s
World). Патентирала је и неколико изума и пласирала неколико нових производа, а занимала се и за права животиња. Умрла је у Осинингу, 1951. године.

Комад Моје бебе написан је 1910. године и у року од неколико година доживео је 227 извођења. Екранизован је у неми филм 1917, и поново 1928. године. Инспирисан је новинским чланком у коме је објављено да у Чикагу чак три хиљаде мушкараца одгајају децу која нису њихова, већ усвојена, а да тога нису ни свесни. Спада у комедију заплета (ситуације, интриге, забуне), комбиновану са комедијом карактера и са елементима водвиља. Почива на компликованом заплету пуном изненађујућих обрта. Перипетије се заснивају на низу неспоразума, забуна, замена, сплетки, интрига, непажњи, а комичност се постиже тако што се драмско лице или лица смештају у низ смешних ситуација које су публици потпуно јасне, али не и њеним учесницима, који до коначних сазнања долазе тек на крају. Комедија Моје бебе је по свим својим карактеристикама најсроднија класицистичкој француској комедији.

За ову комедију је специфично то да се заплет рађа из карактера. Млади брачни пар, Кети и Вилијем, свађају се зато што она стално лаже, чак и када нема никакве потребе за тим. Из једне потенцијално безазлене ситуације, као што је ручак са дугогодишњим пријатељем, развија се мноштво интрига и сплетки. Треба напоменути да се запажа и блага трагична позадина. Заљубљена Кети једино жели да задржи свог мужа, али због свог размаженог, фриволног и помало инфантилног карактера, који је доследно и енергично изнела Тамара Антић, није способна да то учини икако другачије осим лажима. Вилијемова трагедија је у томе што, за разлику од своје жене, жарко жели децу и када их добија (туђу, позајмљену), дуго бива у заблуди и на крају мора да их врати. Ипак, овај слој није доминантан, већ је само платно по коме се плете мноштво комичних ситуација. Почетна лаж тако прераста у много веће лажи које се плету у недоглед, док се све не расплету у завршној сцени, у којој истина излази на видело типичним поступком препознавања. Други пар ликова, Меги и Џими, подједнако су важни за заплет. Меги је интригант, а Џими је изманипулисан и уцењен да учествује у превари и као такав извршава све постављене захтеве, а на моменте му је додељена и улога резонера. Управо на реплике и гегове овог јунака, кога је одлично одиграо Дејан Пантелић, публика је највише и реаговала, што је глумцу донело награду публике за најбоље глумачко остварење у представи. Треба поменути и одличне изведбе епизодних ликова, од којих је најупечатљивија била Тамара Бранковић у улози Мис Педингтон, директорке сиротишта.Глумци аматери из Крњева, заједно са редитељком Невеном Ракочевић, храбро су се упустили у реализацију овог комада, који није тежак за разумевање, али
није нимало лак за извођење. Страни културолошки контекст и говорни дискурс у репликама сами по себи су довољно захтевни, а жанр тражи још и брзину, уиграност
и непоремећен ток догађаја. Мада је на моменте можда превише ужурбан и помало нервозан, може се рећи да је ансамбл успешно одговорио на све постављене задатке
и створио представу која ће тек достићи свој врхунац.
Ј.Д.

Разговори о представи „Моје бебе“

Пре почетка разговора о представи ,,Моје бебе“ Милисав Миленковић је замолио да публика још једном поздрави ансамбл ,,Обилић“ из Крњева. Рекао је : ,,Одгледали смо представу која је написана пре више од сто година а тема је убек вечна када су деца, љубави и несуђени љубавни четвороугао у питању. Хтео бих да нагласим да је ово брилијантано одиграна представа у дисциплинованој реализацији редитељке Невене Ракочевић. То, што је она са вама урадила заслужује сваку пажњу и похвалу. Међутим, много слабији редитељ са талентованом глумачком екипом би урадио исто. Не бих издвајао глумце, имали сте изванредну глуму у скромној позоришној опреми, били сте брилијнтни и надахнути. Имао сам утисак да имате тајне инспиративне изворе који вас вуку да одиграте ову представу“.

Александар Дунић је дао препоруку да што чешће играју ову представу јер, он зна колико је тешко немати довољно проба или не играти. Потенцијал који имате је огроман и како представа одмиче све сте бољи и бољи, слушајући се у значајнијој мери него на почетку, дајући на крају пуну кулминацију, рекао је Дунић.

Фуад Табучић се сложио са похвалама предходних говорника, додајући да су ликови аутентични и да је њихово тумачење сјајно, доследно, без пауза, неке ствари сте претрчали али волео бих да вас гледам после десет извођења јер тада би све легло на своје место, идеално.
Селимир Радуловић је нагласио да као писац поклања пажњу тексту. По  њему представа ,,Моје бебе“ представља псеудо позоришну драму или ако хоћемо једноставније америчку драму. У представи је доминирао лепши део популације, која је и била дуже на сцени али да и грубљи део није изостајао.
А.Ж.