Мировна мисија

katalog-2016-fedras-pdf_page_06     

Прве такмичарске вечери ФЕДРАС-а публици се представило Аматерско позориште младих „ Владимир Поповић “ из Врбаса. Они су извели комад „Мировна мисија“ по тексту Јоване Бојовић, у режији Радоја Раонића.
Јована Бојовић, драмска списатељица, живи у Подгорици, где је и рођена 1989.године. Студент је специјалистичких студија драматургије на ФДУ Цетиње. Добитник је Тринаесто новембарске награде града Цетиња (2010) за изузетан успех постигнут током студија, затим награде Универзитета Црне Горе за најбољег студента ФДУ Цетиње (2011), као и стипендије коју додељује Министарство просвјете талентованим студентима. На фестивалу Котор арт радила је на осмишљавању пројекта „ Писање града “ и креирала драмске форме прилагођене отвореном амбијенту града Котора. Ауторка више необјављених драма и сценарија за дугометражне филмове и серију. Драмом „ Мировна мисија “, крајем 2011.године,
побеђује на међународном конкурсу који је расписао Казалишни епицентар Загреб у сарадњи са позориштем „Company of Angels“ Лондон. Као награђен текст из Црне Горе, „Мировна мисија“ објављена је у Јужнословенској читанци, на изворном енглеском језику, те промовисана у земљама средње и југоисточне Европе и у Лондону 2012. године.
Дело „Мировна мисија“, психолошка драма егзиостенцијалистичког наума пружа обиље могућности за сценску игру, једнако за класичан, али и експериментални приступ. И при
читању, а тек при иоле успешној редитељској поставци, овај текст је такав да читаоца/гледаоца не оставља равнодушним. Наспрам Вељка Џаковића, сина размаженог, академског образовања, запосленог, добро ситуираног, од свих невоља заштићеног, са свих страна добро ушушканог, коме се на сваки миг само угађа и све му се унапред прашта, а који није задовољан ни са чим око себе, а најпре оним у себи, који не пристаје на патријархално, наслеђено, задато, од свих очекивано, ту су стамени, патријархалних назора родитељи, отац
Ратко и мајка Добринка, верно, аутентично оличење брижне Црногорке, вредни, пожртвовани, са идеалима чије поштовање има значење и егзистенцијалног и националног услова за опстанак. Поступци, науми, све оно што у погледу менталног склопа носи и сценом презентује млађани Вељко Џаковић, бивају јаснији, конкретнији у сценском „дуелу“ са девојком Милом и кумом/пријатељем Иваном, вршњаком који је већ испунио све што се од њега очекује као мушког изданка породице. Међутим, Иван је беживотан, тривијалан, опседнут испуњавањем кладионичарскох тикета, игром на ситно.

При поставци овог дела са петочланим ансамблом, редитељ Радоје Раонић се определио за класични концепт, за доследни след и реда и начина динамичног сценског збивања које налаже сам текст „Мировне мисије“, као и драматургија која мири све могуће супротности.
Сценографија Догнар Јаноша тако је једноставна и тако функционална, примерена концепту игре која је увек у процепу између јаве (светлости) и сна (полутаме), а крајем игре и потпуног поринућа у увек неизвесну таму.Дело Јоване Бојовић „Мировна мисија“ са печатом времена садашњег, а у тумачењу врбашког ансамбла бива обелодањено стравићном слутњом са још неизвеснијим последицама.
Награда за глумачко остварање вечери, по оцени жирија публике, припала је Предрагу Шоћу, за улогу Ивана, Вељковог кума. Разговори о представи „Мировна мисија“

По речима Милисава Миленковића, ова савремена драма приказује животне дилеме које различите генерације различито разрешавају: остати или отићи, веровати или сумњати. Рукопис младе ауторке Јоване Бојовић је читљив, са препознатљивом радњом, карактерима и ситуацијама. Миленковић је похвалио редитељску поделу и дисциплиновано ишчитавање текста. Укратко је прокоментарисао и неке од ликова. Ратко носи сву горчину искуства старије генерације. Вељко је најкомплекснији карактер и најбоље се може описати као и многи млади људи данашњице: не зна шта хоће, али хоће то одмах. Мила покушава свим својим женским чарима да задржи Вељка поред себе, али на крају, као и све
мудре жене, тако што га пушта да уради оно што жели, задобија још већу његову наклоност; али му истовремено поставља и замку због које ће морати да јој се врати.
Миленковић је на крају похвалио и доследност у говору глумаца, јер та говорна доследност значајно дочарава карактер.
Позитивно откриће је ова представа била за Владу Риса, кога је окупирао текст. Сматра да је ауторки понестало списатељског даха, па се комад нагло завршио. Остаје питање: да ли јунак на крају одустаје од одласка или ипак одлази са чврстом одлуком да се врати? Похвалио је све глумце, а посебно Виолету Клопан, која је бриљирала у улози Црногорке старог кова, речите, доследне, али дисциплиноване.
Фуад Табучић је истакао храброст ансамбла при уласку у текст, као и спонтаност и искреност у глуми. Посебно је сваког глумца похвалио, јер сваки је верно ушао у свој лик и остао веран карактеру до краја.