Karamazovi – Prijepolje

Dušan Jovanović: „KARAMAZOVI“
Dom kulture Prijepolje
18.10.2017.

Amateri iz Prijepolja na 46. FEDRAS-u predstavili su se dramom Dušana Jovanovića „Karamazovi“. Predstavu je režirao Meša Šendelj Žak. Prema oceni žirija publike, priznanje za glumačko ostvarenje večeri dobio je Branko Potežica igrajući dvostruku ulogu Svetozara, odnosno Dejana.

Dom kulture u Prijepoljuje osnovan 1979. godine.  Njegova delatnost je vezana za promociju i razvijanje kulturno – umetničkog stvaralaštva (likovna, pozorišna, muzička i filmska umetnost). Pored toga, Dom kulture ima i dugu tradiciju obrazovno – naučnog delovanja i izdavačke delatnosti.

„Karamazovi“ su priča o Informbirou i ljudskim slobodama. Zabluda je ako neko misli da postoji apsolutna sloboda. Svako društvo daje slobode do one mere koliko ga to ne ugrožava.
Ova predstava je tragedija koja ispituje ljudsku savest nakon koje nastaje katarza…

RAZGOVORI O PREDSTAVI „KARAMAZOVI“

Milisav Milenković

Otvara razgovore konstatacijom da nam je svima čast što smo gledali prijatelje iz Prijepolja, koji su izveli „zvučni tekst, koji nas je odmah asocirao na jednog od najvećih ruskih pisaca Dostojevskog“. Međutim, večeras je publika pogledala komad Dušana Jovanovića, pisca rođenog u Srbiji, koji živi u Ljubljani. Milenković je imao priliku da pogleda izvođenje ove predstave osamdesetih godina u Zagrebu, a u tumačenju Radeta Šerbedžije i Miodraga Krivokapića. U pomenutoj verziji naglasak nije bio na politici, već na porodičnoj drami, što je na Milisava Milenkovića ostavilo snažan utisak.

Večeras je publika imala priliku da vidi skraćenu verziju predstave, u kojoj je izostala ta matrica raslojavanja porodice, a akcenat je stavljen na politiku, odnosno preživljavanje terora u policiji. Milenković dovodi u pitanje postupak adaptacije komada koji je originalno dosta obiman, te se pita do koje granice se sme ići kada je u pitanju adaptacija originalnog teksta.

Ističe da je ovo bila glumački ubedljiva predstava, ali da je ideološki naboj predstave za sadašnje generacije neubedljiv, jer ne živimo u vremenu ideologija. Racionalnim pozorišnim sredstvima – svetlom i donekle svedenom scenografijom, uspešno je dočaran odnos između Svetozara i Olge, dok, po njegovom mišljenju, muzika nije bila u funkciji predstave.

Meša Šendelj Žak iznosi činjenice da je ova predstava bila zabranjena, odnosno da je 1981. godine skinuta sa repertoara, te da su Šerbedžija i Krivokapić pokušali sa adaptiranom duodramom, ali i duodrama je bila zabranjena. Nije saglasan sa konstatacijom da je ovo porodična drama, smatra da je izrazito politička, te da je akcenat stavljen na vremenu Golog otoka. Mladi ljudi, gledajući ovu predstavu, mogu da prepoznaju današnju političku sliku, kao i bilo koji istorijski sukob.

Danijela Božičković Radulović pohvaljuje ansambl i upućuje im čestitke.

Snežana Gržobić Pavlović ističe da je pozornica mesto gde se doigađaju lepe stvari, ali se i upućuje kritika, te da naš odnos o prošlosti, i prikaz u sadašnjosti, mogu dosta toga da nam kažu o budućnosti. Glumci su sve vreme držali pažnju publike, a pauze podslikane svetlosnim i muzičkim promenama su bile dobro rešenje i u službi predstave.

Radiša Stojićević je oduševljen igrom gostiju iz Prijepolja. Smatra da je muzika imala asocijativnu ulogu i veoma mu se dopala. Pohvaljuje govor glumaca, jer su u njihovom ubedljivom kazivanju prisutne sve 4 komponente govora – dikcija, intonacija, artikulacija i ritam.

Meša Šendelj Žak dodaje da je i on oduševljen „pozorišnom pismenošću“ publike, dok Milisav Milenković primećuje da je malocrnićka publika imala prilike da sazreva zajedno sa FEDRAS-om