Хадерсфилд

  katalog-2016-fedras-pdf_page_10 

Гостујућа представа
Позориште „Castellum“ Стари Костолац
Угљеша Шајтинац: „Хадерсфилд“

Угљеша Шајтинац (Зрењанин, 1971) је драмски писац, приповедач и романсијер. Дипломирао драматургију на Факултету драмских уметности у Београду 1999. године. Од 2005. предаје драматургију на Академији уметности у Новом Саду.

Написао је драме: Реквизитер (1999), Право на Руса (2001), Говорите ли аустралијски? (2002), Хадерсфилд (2005), Банат (2007), Ветрушкина ледина (2008) и Лепет мојих плућних крила (2009). Представе по драмама Угљеше Шајтинца, осим у српским, игране су и у британским и америчким позориштима.

За Хадерсфилд је добио и Стеријину награду за најбољи савремени драмски текст на Стеријином позорју 2005. Живи у Зрењанину. По Хадерсфилду је настао и истоимени играни
филм (2007), због чега је управо ова драма и најпознатија, па не чуди што се аматерско позориште из Старог Костолца одлучило баш за њу.

Позориште Castellum као самостално позориште изашло је из организационе структуре Културно-уметничког друштва Костолац 2002. године. Од тада вредно ради и има завидну продукцију. Од 2009. године организује смотру глумачких остварења Viminacium lumen meum, која има за циљ да мотивише аматере да се докажу као добри глумци. У извођењу
драме Хадерсфилд показали су се као сложна и зрела глумачка екипа. Успели су да дочарају тежину и горчину савремене стварности једне изгубљене и неснађене генерације младих људи у српској провинцији. Како је представа одмицала, публика, која је на почетку само била шокирана бројем псовки које су легитимни део драмског текста, бивала је све више увучена у тај изгубљени свет несрећних људи.
Неки од тих људи се и даље труде да нешто постигну, а неки су дигли руке од свега. Лик Раше, пропалог студента књижевности разочараног у љубав, срећемо свакодневно свуда. То су они људи за које не можемо да верујемо да стоје у месту и ништа не раде са својим животом, а интелигенција и креативност су интегрални део њихове личности. Они говоре највеће
животне истине, али баш зато што јасно виде истину, не труде се да је промене, јер их је убила. Зато Раша проналази пријатеља на неочекиваном месту – у комшилуку, у лику Ивана, која је одлично и доследно одиграо Лазар Вујовић. Иван је прошао кроз серију психотичних епизода и лечења у менталним институцијама, након чега је остао сенка самог себе, инфантилан и кротак, спреман све да опрости, али и даље зачуђујуће паметан и невероватног памћења. Оно што повезује њих двојицу је уметност, љубав према поезији живота.
Једино што би се могло замерити енергичној екипи старокостолачког аматерског позоришта и редитељу Ненаду Деспотовићу је потреба да се репродукује туђа изведба драме, тачније њене екранизације. Текст и тема текста су већ превише тешки, а глумци улажу невероватан труд у своју глуму. Потребно је више креативности и храбрости да се направи своја верзија овог сјајног текста, јер копија, колико год да је добра и верна, увек остаје једино то што јесте – само копија.
Ј.Д.